SerbPlanet
PočetnaPozzZajednicaBiznisPosloviPrevozDogađajiKUD-oviAmbasadori
SerbPlanet
Oglašavaj se
Razno🇷🇸 Srbijapre 2 dana
daki_ns021

Objavio/la @daki_ns021

Туђе лице!! Тога дана Никола је напунио педесет година. Нико то није знао. Није било торте. Није било свећа. Није било честитки. Сам је седео у старом аутобусу који је клизио кроз кишу, посматрајући мутне капи како се сливају низ стакло. Преко пута њега седео је младић. Висок, насмејан, лепо обучен. Поред њега девојка која га је држала за руку као да се плаши да ће нестати ако га пусти. Никола је скренуо поглед. У том једном тренутку заболео га је читав живот. Не због младића. Него због себе. Јер је одједном схватио колико је година потрошио желећи туђе животе. Још као дечак хтео је да буде као рођак који је студирао у великом граду. Касније је хтео да буде као комшија који је зарађивао много новца. После је хтео да буде као човек са телевизије. Онда као пријатељ који је путовао по свету. Чинило му се да свако има нешто што он нема. И тако је читав живот гледао преко своје ограде. А за то време трава у његовом дворишту је полако венула. Сетио се једног догађаја који годинама није призвао у мисли. Имао је десет година. Враћао се са оцем са њиве. Носио је превелику врећу кромпира и стално се жалио. "Што ми нисмо као онај богати газда?", питао је. Отац се насмејао. Онако уморно, како се смеју људи који имају жуљеве уместо накита. Спустио је врећу на земљу и рекао: "Сине, човек који стално гледа у туђ тањир, увек оде гладан од свог." Тада није разумео. Мислио је да прича о храни. Тек сада је схватио да је говорио о животу. Аутобус је стао. Људи су излазили и улазили. Младић и девојка су нестали у гужви. Никола је остао сам. И први пут после много година није осетио завист. Осетио је тугу. Ону тиху, зрелу тугу која не плаче због онога што немаш, већ због онога што ниси приметио да имаш. Сетио се жене која га је чекала код куће. Њених руку које су остариле заједно са његовим. Сетио се ћерке која се недавно одселила. Сина који га је једном загрлио тако снажно да му је умало сломио ребра. Сетио се мајке коју више није могао да позове телефоном. И изненада га нешто стегну у грудима. Не зато што је био несрећан. Него зато што је схватио колико је био слеп. Толико је гледао у туђе светлости да није приметио лампу која је годинама горела у његовој кући. Када је стигао кући, жена га је дочекала на вратима. "Где си до сада?" "Мало сам каснио." Насмешила се. "Срећан рођендан, будало." И пружила му мали колач са једном свећом. Само једном. Обоје су се насмејали. А Николи навреше сузе. Не велике. Не драматичне. Само две-три. Оне које човек крије чак и од себе. Док је гледао пламен свеће, учинило му се да по први пут види свој живот онакав какав јесте. Несавршен. Изгужван. Пун промашаја. Али његов. Само његов. И тада је схватио нешто што га нико никада није научио: Не уништи човека сиромаштво. Не уништи га ни неуспех. Човека најчешће уништи стално поређење. Јер док покушава да навуче туђе лице, заборави своје. А када једног дана стане пред огледало, не боли га што није постао неко други. Боли га што никада није стигао да постане он сам. И можда је баш то најтужнија смрт. Када срце престане да куца, човек умре само једном. Али када престане да вреднује оно што му је Бог дао, помало умире свакога дана. А да то и не примети.

Бог није погрешио када те је створио као тебе. Погрешиш ти када читав живот покушаваш да будеш неко други. Јер човек не пропадне онда када не достигне туђе висине. Пропадне онда када изгуби своју дубину. А онај ко пронађе себе, чак и у најмањој улози, постаје већи од свих који су цео живот играли туђе животе.

Далибор

Komentari