Светлост која је откривала прашину!

У животу сваког човека дође један тихи час када почне да сумња у све оно у шта је до тада био сигуран. Не догоди се то одједном. Не падне с неба као гром. Дође полако, као јесења магла што се увуче у долину док људи још верују да је дан ведар. Тако се и у једном човеку, после дугих година живота, настанило питање које му више није давало мира. Шта је Истина? Тражио ју је у књигама. Тражио ју је у речима учених људи. Тражио ју је у храмовима, у молитвама, у дугим ноћима када би остајао сам са собом. Али сваки пут када би помислио да је близу одговора, испред њега би се отварало ново питање. Било је дана када га је то замарало. Изгледало му је као да човек читав живот корача према неком далеком врху, а врх се са сваким кораком само још више удаљава. Једног јутра, пре свитања, кренуо је уз брдо изнад села. Дан се тек рађао. Трава је била влажна од росе, а свет је лежао у плавичастој тишини између ноћи која одлази и дана који долази. Када је стигао на врх, сео је на један камен. Испред њега пружали су се редови планина. Једна иза друге. Једна већа од друге. Једна даља од друге. Гледао их је дуго. Као да први пут у животу заиста гледа. Тада сунце провири изнад хоризонта. И у том тренутку угледа нешто необично. На свом старом капуту видео је безброј зрнаца прашине. Ситних. Једва видљивих. Толико ситних да их у сенци никада не би приметио. Изненађено протресе рукав. Прашина заигра на зрацима јутарњег сунца. И баш тада, као да му се у души отвори неки давно закључани прозор. Није прашина дошла тог јутра. Била је ту све време. Само је светлост постала јача. И први пут је разумео. Тако је и са Истином. Док човек живи у мраку свога незнања, чини му се да је све јасно. Сигуран је у своје судове. Сигуран је у своју памет. Сигуран је у своју доброту. Али када му у живот уђе макар мало више светлости, почиње да види оно што раније није видео. Своје заблуде. Своју гордост. Своје слабости. Своје незнање. И зато велики људи нису били велики зато што су знали више од других. Били су велики јер су јасније видели колико је Истина већа од њих. И што су били ближе светлости, све су били смиренији. Јер онај ко истински види, нема потребу да се узвисује. Дуго је човек седео на брду. Сунце се све више дизало. А онда је бацио поглед према хоризонту. Тамо где се земља губила у даљини. Тамо где се рађају сва људска питања и где умиру све људске сигурности. И одједном је схватио нешто што није нашао ни у једној књизи. Истина није врх на који се човек попне. Није благо које може ставити у своје руке. Није реченица коју може изговорити једном заувек. Јер када би Истина могла стати у човеков ум, била би мања од тог човека. А оно што је мање од човека не може бити Истина. Вратио се у село тек када је сунце већ обасјало кровове. Људи су наставили своје послове. Све је изгледало исто. Само он више није био исти. Јер је тог јутра разумео да није трагедија умрети а не знати све. Трагедија је живети мислећи да већ знаш довољно.

Најдаље од Истине није човек који лута. Најдаље од Истине је човек који је престао да је тражи. Јер онај који лута можда ће једног дана пронаћи пут. Али онај који је убеђен да је већ стигао, заувек ће остати заробљен у границама сопствене гордости. Истина није дата човеку да је поседује, већ да га мења. И тек када схвати колико је мала његова светиљка пред бескрајем њене светлости, човек направи свој први истински корак ка мудрости.

Замисли човека у потпуно мрачној соби. Он мисли да му је одећа чиста. Када изађе на сунце, примети прашину. Није постао прљавији него што је био. Само сада боље види. Тако је и са Истином. Човек који је далеко од ње често је сигуран у себе. Човек који јој се приближава постаје опрезнији. Човек који је најближе њој, најмање говори о себи, а највише слуша. Ту лежи парадокс: тражиш Истину да би знао; а када јој се приближиш, схватиш колико је већа од твог знања; тражиш Бога да би Га разумео; а када Му се приближиш, све више се дивиш Његовој недокучивости; тражиш светлост; а она ти открива оно што још ниси осветлио у себи. Зато човек истовремено може бити и ближи и даљи Истини. Ближи, јер је направио корак ка њој. Даљи, јер је тек сада угледао колико је њен хоризонт широк.

Далибор