ПРАЗНЕ РУКЕ

један путник је ишао прашњавим путем између два села. Дан је био топао, а сунце се лагано спуштало ка брду, бојећи небо у боју зрелог жита. После дугог хода наиђе на старца који је седео крај пута и посматрао воћњак. У том воћњаку било је много стабала. Нека су била препуна плодова. Гране су им се савијале од тежине, а деца су трчала од једног до другог, смејући се и скупљајући опало воће. Али на средини воћњака стајало је једно високо дрво без иједног плода. Било је снажно на изглед, али хладно и пусто. Путник примети да управо то дрво највише шкрипи на ветру. Старац као да му прочита мисли. Чудиш се? упита га. Чудим, одговори путник. „Сва друга стабла ћуте, а оно једино непрестано шкрипи.“ Старац се благо насмеши. Тако ти је и са људима, сине. Најгласније су често оне душе у којима је најмање мира. Путник седе поред њега. А зашто су људи толико завидни једни другима? упита ,после краћег ћутања. Старац не одговори одмах. Поглед му се изгуби негде у даљини, као да претражује давно проживљене године. Зато што многи цео живот гледају у туђе руке,рече тихо. „Броје шта је коме дато, а никада не погледају шта сами носе у срцу.“ Ветар прође кроз воћњак. Плодови зашумеше. Суво дрво зашкрипа. Завист се рађа онда када човек престане да буде захвалан,настави старац. Тада му туђа срећа постаје увреда. Туђ успех рана. Туђ осмех подсетник на сопствену празнину. Путник обори поглед. Старац као да је говорио о људима које је и сам познавао. О онима који су оговарали поштене. О онима који су исмевали вредне. О онима који су подметали ногу сваком ко је покушавао да иде напред. А злобни људи? упита. Старац уздахну. „Злоба је бол која је заборавила како да плаче.“ На те речи као да се и ваздух умири. Већина људи мисли да су зли људи јаки. А ја сам видео много живота и знам да нису. Јак човек гради. Слаб руши. Јак прашта. Слаб мрзи. Јак се радује туђем успеху јер верује у свој пут. Слаб мисли да ће угасити своју таму ако угаси туђе светло. Сунце је већ додиривало хоризонт. Сенке су постајале све дуже. Тада старац устаде и поведе путника кроз воћњак. Зауставише се поред оног сувог дрвета. Изгледало је моћно. Кора му је била дебела. Гране широке. Али кад старац куцну штапом о стабло, изнутра се зачу туп и празан звук. Чујеш ли? Чујем. Споља снажно. Изнутра празно. Затим убра једну зрелу јабуку са оближњег стабла. Пресече је ножем. Била је пуна сока и мириса. А ово дрво? упита. Пуно је живота“, рече путник. Старац климну главом. Ето, то ти је сва мудрост света. Оно што је заиста пуно, има шта да даје. Само празно завиди. Путник дуго није ништа говорио. А када је одлазио, понео је са собом једну мисао коју никада више није заборавио: Ниједан човек није постао већи тако што је умањивао другога. Ниједна свећа није засијала јаче зато што је угасила другу. И тек касније, после много година, разумео је најдубљу истину коју му је старац тог дана оставио: Када те неко мрзи, оговара или покушава да ти нанесе зло, немој се питати шта недостаје теби. Запитај се шта толико боли њега. Јер срећан човек не гађа туђа крила камењем. Он је заузет својим летом.

Далибор