На крају смене

Милан је радио четрдесет година у истој фабрици. Сваког јутра устајао је у пет. Зими по мраку, лети по првом свитању. Пио је кафу стојећи, облачио радно одело и одлазио. Дан за даном. Година за годином. Радио је прековремено. Одрицао се одмора. Штедео. Говорио себи: "Још мало. Само да обезбедим будућност." Тако је прошло четрдесет година. Једног петка директор је окупио раднике у халу. Прочитао је неколико реченица са папира, захвалио се Милану на доприносу фирми, предао му сат и руковао се с њим. Све је трајало мање од три минута. После су се људи разишли. Машине су наставиле да раде. Траке су наставиле да се крећу. Само је Милан стајао на капији са кутијом у рукама. У њој су биле његове радне рукавице, стара шоља за кафу и неколико избледелих фотографија. Четрдесет година живота стало је у картонску кутију. Полако је кренуо кући. У глави му је одјекивало питање које се први пут усудио да постави: „Је ли то то?“ Стигао је у стан. Супруга је већ годинама била покојна. Син је живео у другом граду. Унуке је виђао само преко телефона. Сео је за кухињски сто и дуго гледао кроз прозор. На другој страни улице видео је комшију како вуче кесу из продавнице. Млад човек је негде журио са слушалицама у ушима. Нека жена је држала дете за руку. Живот је ишао даље. Као да нико није приметио да се његов свет управо завршио. Те ноћи није могао да спава. Превртао се по кревету и први пут после много година био искрен према себи. Није жалио за пропуштеним новцем. Ни за стварима које није купио. Жалио је за суботама које није провео са сином. За путовањима која је стално одлагао. За разговорима које је прекидао реченицом: „Немам сада времена.“ А времена је, мислио је, било напретек. Сутра. Следеће године. Када се пензионишем. Када завршим још ово. Када се стекну услови. А услови су се стицали све док живот није прошао. Неколико дана касније отишао је на гробље. Стајао је испред супругиног споменика и гледао датуме. Између године рођења и године смрти стајала је једна кратка црта. Само црта. Ништа више. И тада га је погодила мисао једноставна као камен: Цео човеков живот на крају стане у једну црту. Све бриге. Сви кредити. Све свађе. Све победе. Све оно због чега није спавао. Све оно за шта је веровао да је најважније. На крају остане само црта између два броја. Стојао је дуго. А онда је прошапутао: „Каква будала човек уме да буде." Ветар је пролазио кроз чемпресе. Негде у даљини чуло се звоно са цркве. И први пут је схватио нешто што му нико никада није рекао. Није највећа лаж то што свет обећава срећу. Највећа лаж је кад човек поверује да има времена. Зато одлажемо љубав. Зато одлажемо загрљаје. Зато одлажемо живот. Као да смо се договорили са смрћу када ће доћи. А нисмо. Од тог дана Милан је почео да живи другачије. Не боље. Не богатије. Само истинитије. Чешће је звао сина. Више је слушао него што је говорио. Седео је на клупи кад је сунчан дан, без гриже савести што "не ради ништа". И сваки пут кад би видео човека како негде јури, сетио би се себе. Зато што је коначно разумео оно што многи схвате тек пред крај: Смрт није највећи непријатељ човека. Највећи непријатељ је илузија да имамо времена. Јер смрт одузме живот само једном. А уверење да ћемо живети сутра одузима нам данас, из дана у дан, све док не останемо без оба.

Далибор