Sve me pamti

Kad je posle mnogo godina ponovo kročio putem svog detinjstva, učinilo mu se da hoda kroz tuđi san. Put je bio isti. Krivina pored reke još je stajala na svom mestu, kao da nikada nije ni pomišljala da ode. Stari orah pružao je grane nad prašnjavim sokakom, a vetar je nosio isti miris zemlje koju je nekada bosim nogama gazio. Sve je bilo tu. A opet, ničega nije bilo. Zastao je i dugo gledao u kraj koji ga je stvorio. Nekad je verovao da sreća živi negde daleko iza brda. Zato je otišao. Nosio je u džepovima snove, a u srcu nemir mladosti. Godinama je jurio za životom, osvajao ono o čemu je nekada maštao i stizao na mesta koja su mu izgledala nedostižno. I uspeo je. Bar su tako govorili ljudi. Imao je posao. Imao je dom. Imao je sve ono što čovek kaže da želi. Samo je sebe nekako izgubio usput. Ponekad bi se noću budio s neobjašnjivim osećajem da ga neko doziva. Nije to bio glas čoveka. Nije to bila uspomena. To je bilo dete koje je nekada bio. Zvalo ga je iz nekog davnog leta. Iz vremena kada su dani bili duži od godina, a sreća manja od jednog zalaska sunca. Zato se i vratio. Da pronađe ono što je ostalo. Da vidi da li ga stari putevi još poznaju. Da li ga njegove godine detinjstva još negde čekaju. Dok je hodao, činilo mu se da ga kuće posmatraju. Prozori koje je poznavao ćutali su kao starci koji mnogo znaju, ali ništa ne govore. Neka vrata bila su zaključana zauvek. Neki ljudi više nisu bili među živima. A oni koji jesu, gledali su ga očima u kojima nije prepoznavao dečaka kakav je nekada bio. Tek tada je shvatio. Nije nestalo selo. Nije nestao put. Nisu nestale uspomene. Nestalo je vreme. A vreme je jedino što se nikada ne vraća. Seo je na kamen kraj puta i spustio glavu među dlanove. Godinama je verovao da će jednog dana doći ovamo i pronaći mir. Ali mir nije bio ovde. Odjednom je ugledao dečaka kako trči livadom. Smejao se bez razloga, jurio leptire i nosio u očima čitav svet. U tom osmehu video je sebe. Ne onakvog kakav je sada. Nego onakvog kakav je nekada bio. Tada mu je srce šapnulo ono što nijedno putovanje nije uspelo da ga nauči: "Nedostajalo ti je dete iz tebe, a ne mesto iz kog si otišao." Dugo je sedeo nepomično. A onda je, prvi put posle mnogo godina, prestao da tuguje za prošlošću. Jer je konačno razumeo. Ne bole nas stari putevi zato što su se promenili. Bole nas zato što očekujemo da na njima pronađemo čoveka kojeg smo nekada bili. Ali taj čovek nas ne čeka tamo. On živi u nama. I što ga više tražimo po starim ulicama, sve smo dalje od njega. Ustao je polako i krenuo nazad. Ovoga puta nije nosio razočaranje. Nosio je istinu. A istina je bila jednostavna: Čovek ne gubi sebe onda kada ode iz svog zavičaja. Gubi sebe onda kada zaboravi dete koje je nekada sanjalo u njemu. I nije mudrost vratiti se na početak. Mudrost je poneti taj početak sa sobom kroz ceo život. Jer mesta nas zaista pamte. Ali samo srce zna put do nas samih.

Dalibor