НЕШТО МЕ ОДУВЕК БОЛЕЛО

Понекад седим и размишљам о свом народу. Не као историчар, не као политичар, већ као обичан човек. И увек ми се врати иста мисао. Зашто нам је толико лако да поверујемо у туђе, а толико тешко да препознамо вредност свога? Зашто се често обрадујемо када неко далеко успе, а када успе наш човек, одмах тражимо разлог да му умањимо заслугу? Као да нас туђа висина не боли, али нас жуља висина сопственог брата. Гледам то годинама. Наш човек оде у туђину. Тамо поштује правила, ред, закон и туђи труд. Не касни. Не баца смеће. Не свађа се са сваким. Чува оно што није његово. А онда дође међу своје. И као да заборави све оно што је знао. Као да мисли да је оно што је заједничко ничије. И често се питам да ли нас је историја томе научила или смо сами пристали на то. Јер много тога су нам други узимали. Узимали су нам земљу, државу, мир и године. Али једно ми и данас понекад сами предајемо без борбе. Међусобно поштовање. Има нешто тужно у човеку који више верује странцу него свом комшији. Нешто још тужније у народу који више цени туђи печат него сопствено дело. Не кажем да је све наше добро. Није. Као што ни све туђе није лоше. Али боли ме кад видим да понекад брже опростимо туђину него рођеном брату. Брже похвалимо непознатог него човека са којим смо одрастали. Брже подржимо далеке него своје. А онда се чудимо што смо сами. Знаш, временом сам схватио једну ствар. Народе не разарају само ратови. Не уништавају их само сиромаштво и несреће. Највише их разара онај тихи отров који улази неприметно. Завист. Она не виче. Она шапуће. Не руши куће. Руши поверење. Не дели земљу. Дели срца. И док ми доказујемо да је неко наш мањи него што јесте, свет иде даље и узима оно што смо могли да створимо заједно. А онда, кад прођу године, човек седне сам са собом. Нема више снаге за свађе. Нема више времена за доказивање. И види да су многе битке биле узалудне. Јер шта вреди ако си победио брата, а изгубио братство? Шта вреди ако си сачувао свој понос, а изгубио човека? Шта вреди ако си доказао да си био у праву, а остао сам? И зато мислим да највећа снага једног народа није у оружју, богатству или бројности. Његова највећа снага је у тренутку када човек уме да се обрадује успеху свог човека као да је његов сопствени. Када пружи руку уместо да упери прст. Када похвали уместо да омаловажи. Када чува своје, али без мржње према туђем. Јер на крају живота нико неће памтити колико смо пута били у праву. Памтиће се колико смо пута били људи.

И зато није највећа мудрост бити бољи од свога брата. Највећа мудрост је обрадовати се кад брат успе, пружити руку кад посрне и чувати оно што је заједничко. Јер дрво не пада зато што је ветар јак. Пада онда када корење почне да ратује само са собом. Ниједан народ нису победили туђи мачеви док га претходно нису ослабиле сопствене поделе. Јер непријатељ не улази на врата која народ чува заједно. Он улази кроз пукотине које су браћа сама направила међу собом. Камен је остао на међи. И после њих. И после њихове деце. Чекаће, можда, и неке нове људе да науче лекцију коју су стари пропустили. А лекција је једноставна и сурова: Кад Србин потцени Србина, изгубили су обојица. Кад Србин сруши Србина, под собом је срушио део свог народа. А кад брат брату постане туђин, туђину више не треба никаква победа. Он је већ победио. Од свих гробова које време ископа, најтужнији нису они у земљи. Најтужнији су они у срцима људи који су заборавили да су једни другима браћа. И зато запамти: Народ не нестаје онда кад остане без новца, војске или власти. Народ почиње да нестаје оног дана када престане да се радује успеху свога човека. Тог дана се не губи само слога. Тог дана почиње тихо умирање народа.

„Док се делимо, слаби смо. Кад се сложимо, непобедиви смо.“ ЈЕДНА ЈЕ СРБИЈА! Далибор