SerbPlanet
PočetnaPozzZajednicaBiznisPosloviPrevozDogađajiKUD-oviAmbasadori
SerbPlanet
Oglašavaj se
Razno🇷🇸 Srbijapre 1 dan
daki_ns021

Objavio/la @daki_ns021

СВЕ ЈЕ ИСТО, А НИШТА НИЈЕ!!

Стари часовничар из моје улице имао је обичај да каже: „Сине, никад не гледај човека само једним оком. Другим погледај његов живот.“ Као млађи, нисам разумео шта то значи. Мислио сам да су људи једноставни: добри су или лоши, поштени или покварени, наши или туђи. Тако је бар изгледало док нисам довољно дуго живео да видим колико су привиди варљиви. Једног јесењег дана срео сам човека за кога је цело место говорило да је лош. Приче су ходале испред њега као сенке. Нико није питао шта га је довело до туге која му се населила у очима. Нико није видео године које су га ломиле. Људи су видели последњу страницу његове приче и мислили да знају целу књигу. Тада сам први пут схватио колико нас зло уме преварити. Довољно је да некоме навуче маску на лице, па да најгрешнији изгледа као светац, а најчистији као кривц. И зато је суђење опасан занат. Захтева знање о туђим ноћима, а ми једва разумемо сопствене. Није баш све онако како изгледа. Сваки живот дише другачијим плућима. Једном сам ушао у продавницу и осетио мирис старог парфема. За некога би то био само мирис. За мене је био времеплов. Одједном сам поново имао десет година. Видео сам мајку како жури кроз двориште, чуо капију како шкрипи и осетио ону сигурност за коју тада нисам ни знао да је срећа. Толико је чудно људско срце. Иста кап мириса може једном човеку значити ништа, а другом вратити читав изгубљени свет. Тако је и са местима. Недавно сам прошао крај реке где сам као дечак проводио лета. Све је било ту. Иста обала. Исте врбе. Иста вода која се ломила о камење. Само сам ја био другачији. Тада сам разумео нешто што се ретко изговара. Не мењају се увек места. Често се промене очи које гледају. Исто је и са људима. Неки који су нас некада грејали као сунце, временом почну да носе сопствене олује. Из њих више не долази светлост него тама. Не зато што су се родили зли, већ зато што су негде путем изгубили део себе. Научио сам да таквим људима не узвраћам горчином. Јер кад туђи мрак уђе у наше срце, онда смо изгубили више него што смо сачували. Зато их треба наградити даљином. То није казна. То је мир. Као што баштован понекад одсече суву грану не зато што мрзи дрво, већ зато што жели да оно што је здраво настави да расте. А и та даљина је чудна ствар. Видео сам људе које раздвајају мора и хиљаде километара, а ближи су него икад. Носе једни друге у мислима, у молитвама, у свакој ситници дана. А видео сам и оне који спавају у истом кревету, а између њих стоји већа удаљеност него између два континента. Некада човек поред тебе може више да ти недостаје него онај ко је на крају света. Јер близина није ствар корака. Него душе. И зато, кад следећи пут пожелиш да судиш некоме, стани на тренутак. Сети се да исти мирис не буди иста сећања, да исто место није исто свима, да исти терет не носимо једнаким снагама и да иза сваког лица постоји прича коју не видиш. Највећа зрелост није у томе да препознаш какав је неко човек. Највећа зрелост је да схватиш колико мало знаш о биткама које води. А ко то схвати, престаје да суди и почиње да разуме. Тек тада човек постаје довољно велик да у туђем животу види човека, а не пресуду. Зато буди човек и онда када други то забораве.

Далибор

Komentari