Монолог о истини и смрти

Понекад седим у тишини и посматрам свет око себе. Гледам људе како јуре за стварима које називају смислом, како граде дворце од очекивања, заклињу се у вечност, а све око њих се мења и нестаје. И тада ми се учини да је живот једна велика позорница, на којој свако игра своју улогу, убеђујући и друге и себе да је све стварно и трајно. Шта је истина у том мору привида? Новац дође и оде. Моћ прелази из руке у руку. Слава траје онолико колико траје сећање гомиле. Чак и лица која волимо временом прекрију боре, а затим их прекрије заборав. Све што човек грчевито стеже једног дана му исклизне из руку. И онда се намеће питање: није ли све то једна велика лаж? Можда јесте. Али не зато што не постоји, већ зато што се представља као трајно, а рођено је да буде пролазно. Једино што никада не лаже јесте смрт. Она не обећава. Не заводи. Не даје лажну наду. Од првог удаха корача поред нас, стрпљива и ћутљива. Не жури, јер зна да ће сигурно доћи. И колико год човек бежао од ње, на крају ће је срести као старог познаника. Али можда највећа мудрост није у томе да се бојимо смрти, већ да разумемо њену поруку. Јер ако је све пролазно, онда вредност не лежи у ономе што поседујемо, већ у ономе што остављамо у људима. Ако је крај сигуран, онда сваки дан постаје драгоцен. Ако је смрт једина извесност, онда је питање како смо живели важније од питања колико смо живели. Можда живот није лаж. Можда је лаж само наша представа да смо вечни. А можда је истина једноставна и тиха: Родимо се без ичега, одемо без ичега, а између та два ништавила добијемо кратку прилику да будемо људи. И можда је управо у томе сва величина и сва трагедија нашег постојања. Јер смрт је сигурна, али начин на који ћемо дочекати њен корак зависи од тога како смо проживели дане који су нам дати!

Далибор