„Генерација: Упутство за преживљавање“ PRVI DEO Смех, сузе и сарказам кроз епохе које нису питале да ли смо спремни. сведок, учесник, и хроничар једног лудила. рођен у времену кад се „будућност“ писала великим словом, а „слобода“ малим. Одрастао уз радио, касете и редове за уље. Преживео распад, ратове, реформе, и дигиталну револуцију – све то уз дозу хумора, ината и сарказма. Пише јер памти, памти јер боли, а боли јер је било стварно. Не тражи аплауз, само да се не заборави.

Овo није историја. Није ни мемоар. Ово је крик, смех и подсетник. За све нас који смо живели у времену кад се „нема“ делило, а „има“ крило. За генерацију која је учила да чита између редова – јер у редовима није било ништа. Ако се препознаш – добро дошао. Ако се не препознаш – сачекај, доћи ће твоје време. Ја, дете система Рођен сам у доба кад се знало ко је председник, а ко је крив за све. У кући се слушао радио, а у школи – учитељ. Тада се није питало „зашто?“ него „колико дуго?“ Редови су били свуда – за месо, за бензин, за истину. А ми смо стајали, стрпљиво, јер су нас учили да је чекање врлина. Моја прва играчка била је дрвени камион, а прва казна – што сам питао „шта је то самоуправљање?“ Одговор нисам добио, али сам научио да ћутање често значи мудрост. Или страх. Или оба. У школи смо певали „Друже Тито ми ти се кунемо“, а код куће – „само да не буде рата“. Нисмо знали шта је слобода, али смо знали да се не пита гласно. Имали смо све – осим права да кажемо да нешто недостаје. А кад би неко рекао да је систем лош, одмах би добио ново радно место – у тишини. Ја сам дете тог система. Са дипломом из ћутања, и мастером из прилагођавања. Али негде дубоко, у мени је растао глас – глас који није хтео да ћути. Осамдесете – Журка пред апокалипсу То су биле године кад се све блистало – осим будућности. Музика је била гласна, а нада – пригушена. Имали смо фармерке које су коштале као пола плате, и фризуре које су трошиле више лака него аутомобил бензина. Слушали смо „Плави оркестар“, „Зану“, „Брену“ – и веровали да ће нас ритам спасити. У школи смо учили да смо најбољи, а код куће – да не питамо зашто нема шећера. Све је било у боји: телевизор, омоти касета, и лажи. Љубили смо се на екскурзијама, писали писма која су путовала дуже од неких бракова. Све је било романтично – чак и кад није било струје. Имали смо „самоуправљање“, што је значило да смо сами криви кад нешто не ради. А кад би неко рекао да нешто не ваља, одмах би добио етикету: „негативан елемент“. Славили смо све: рођендане, славе, Дан младости, и петак као празник. Јер смо знали – ако не славиш, живот ће те казнити озбиљношћу. Афоризми из осамдесетих: • „Живели смо у боји, а размишљали црно-бело.“ • „Систем је био савршен – само што није радио.“ • „Имали смо слободу избора – између две исте ствари.“ • „Највећи успех био је преживети екскурзију без скандала.“ Далибор