Има један осећај који као сена прати човека где год се он кретао. За разлику од сене он је присутан као пратиоц и када извора светлости нема. Ту је и кад рефлектори прате човека због успеха, али ту је и кад мрак падне на живот. То је онај осећај да стално нешто недостаје. Дали успевате да ухватите ову динамику у себи и како гледате на њу? Или сте можда пронашли начин како да се ослободите од овог тихог пратиоца ?