„Генерација: Упутство за преживљавање“

DRUGI DEO

Деведесете – Прекид програма

Све што је било шарено –

постало је сиво.

Телевизор је и даље радио,

али више нико није веровао ни временској прогнози.

Брат на брата.

Комшија на комшију.

Истина на паузи.

Имали смо више валута него пријатеља.

Динар, нови динар, супер динар,

и инфлацију која је јела све –

осим обећања, њих је било све више.

У продавници – празне рафове.

У срцу – још празније наде.

А у глави – питање:

„Је л’ ово стварно или неки лош филм?“

Слушали смо радио,

не због музике –

него да чујемо да ли смо још живи.

Славили смо славу без струје,

и рођендане без поклона.

А кад би неко дошао у госте,

то је био догађај –

јер људи су престали да долазе,

а почели да одлазе.

Афоризми из деведесетих:

• „Док смо чекали боље сутра, стигло је горе јуче.“

• „Имали смо слободу – да бирамо између страха и глади.“

• „Највећи успех био је преживети месец без позајмице.“

• „Историја нас је питала: ‘Јесте ли спремни?’ Ми смо рекли: ‘Не.’ Она је рекла: ‘Предивно.’“

Двехиљадите – Свет у 3G, душа у 2D

Свет је кренуо напред.

А ми – у круг.

Сви су добили мобилне телефоне,

а изгубили контакт.

Љубав је постала порука.

Романтика – emotikon.

А раскид – seen.(Виђен)

Имали смо интернет,

али нисмо имали време.

Све је било „онлајн“,

а срце – офлајн.

Почели смо да радимо „фриленс“,

што је значило: радиш све,

а плаћен си као да не радиш ништа.

Уместо да идемо на славу,

почели смо да шаљемо честитке преко вибера.

Уместо да се жалимо пријатељу,

писали смо статусе.

Свет је постао паметан.

Телефони паметни.

А разговори – глупи.

Афоризми из двехиљадитих:

• „Паметни телефони, глупи разговори.“

• „Сви су били онлајн, а нико није био ту.“

• „Највећи страх није био рат – већ да ти не нестане батерија.“

• „Живот је постао апликација – ко нема ажурирање, не постоји.“

Данас – Смех као отпор

Сада имамо све.

Телефоне, апликације, паметне сатове.

Али немамо време.

Немамо тишину.

Немамо једни друге.

Сви су „повезани“,

а нико није у контакту.

Сви имају мишљење,

а нико не слуша.

Смејемо се мемама,

а плачемо у тишини.

Живот је постао слика –

филтрирана, ретуширана,

али празна.

Славимо рођендане преко зума,

а тугу лечимо лајковима.

И кад неко каже „живот је леп“,

ми му пошаљемо линк за терапију.

Афоризми из данашњег доба:

• „Имамо све – осим разлога да се радујемо.“

• „Највећи успех је остати нормалан у ненормалном свету.“

• „Сви су у покрету, а нико не стиже нигде.“

• „Живот је постао маркетинг – ако не изгледаш срећно, не постојиш.“

Нисмо нестали – само се не чујемо преко буке

Ми, генерација која је прошла све,

од редова за месо до редова за лајкове,

од „Друже Тито“ до „повуците псртом лево“,

од касета до cloud-а…

Од рата до Мира!

Од ничега до нечега.

Ми смо ту.

Са сарказмом као штитом,

и сећањем као мапом.

Ако нас питате ко смо –

ми смо они који се смеју

јер је то једини начин

да преживиш стварност.

И будеш спреман за будућност, дали и како ће доћи , остаје да се види….

„Ми смо та генерација“

Рођени у реду,

одрасли у систему,

преживели распад,

и научили да се смејемо –

кад нема чега да се радујемо.

Ми смо та генерација:

са касетом у џепу

и ратом у позадини.

Са Вокменом-ом на ушима

и инфлацијом у новчанику.

Ми смо та генерација:

што је љубила преко писма,

а губила преко вести.

Што је веровала у боље сутра,

и добила горе јуче.

Ми смо та генерација:

што је учила да ћути,

а сада виче –

али у мемама.

Ми смо та генерација:

што је преживела све,

и остала да сведочи.

Са сарказмом као оружјем,

и афоризмом као молитвом.

Ми смо та генерација:

што се не стиди суза,

али их претвара у смех.

Јер ако не можемо да променимо свет –

можемо бар да га исмејемо.

Далибор