Objavio/la @trifunovichmarco
Милунка Савић - Српска народна хероина и најодликованија жена у историји ратовања на целом свету.
Учесница Балканских ратова и Првог светског рата у којима је рањавана чак 9 пута, а због њене неизмерне храбрости Французи су је прозвали "Српска Јованка Орлеанка" сматрајући је симболом храбрости и отпора.
Рођена је на Српски празник Видовдан 28. јуна 1892. године у селу Копривница као најстарије дете у једној сеоској породици.
Када је објављен Указ о мобилизацији за Први Балкански рат 1912. године, Милунка Савић је скратила косу, преобукла се у мушкарца и добровољно се пријавила под именом Милун Савић.
Била је добровољац у оба Балканска рата и у Првом светском рату.
Током оба Балканска рата 1912. и 1913. године, борила је се преобучена у мушкарца. Њен пол је открило болничко особље после рањавања у Брегалничкој бици годину дана од добровољног приступања Српској војсци.
У Првом светском рату 1914. године, поново је приступила добровољно у Српску војску када су је примили Војвода Радомир Путник и Краљ Александар I. (Ујединитељ) Карађорђевић који су је одредили у Српски Гвоздени пук који је био најелитнији пук Српске војске у Великом рату.
Истакла је се као бомбаш у Колубарској бици где је за вишеструко јунаштво одликована Карађорђевом звездом са мачевима.
1915. године, у Македонији је тешко рањена у главу и груди и тако тешко повређена је се повлачила са Српском војском преко Албаније. Након само неколико месеци опоравка, вратила је се на Солунски фронт где је се истакла у бици на Кајмакчалану у којој је сама заробила 23 Бугарска војника међу којима је био и каплар Минков.
20 година касније, Бугарски каплар Минков је постао Бугарски генерал Минков који је послао свог сина Бебела Минкова на школовање у Београд и рекао му да пронађе Милунку Савић која ће му сигурно помоћи. Милунка га је примила у своју трошну кућу и бринула је о њему током његовог школовања где је он пронашао своју будућу супругу Милункину кћерку Вишњу.
Након новог рањавања је пребачена у Француску болницу у Бизерти у Тунису где ју је често обилазио Француски адмирал Емил Гепрат којег су Срби називали "Српска мајка". Током боравка у болници, Милунка је упорно покушавала да се што пре врати на бојно поље. Пила је лекове, стално је себи превијала ране и гутала је храну да би се што пре опоравила и стала на ноге.
Из Бизерте је се враћала бродом "Полинезија" који су Немци торпедовали недалеко од Малте, али је она успела да преживи бродолом, лечена је у болници на Малти и наставила је свој пут назад на Солунски фронт.
Одликована је два пута највишим Француским националним орденом Легије части што је изузетна реткост чак и међу славним ратним херојима. Једина је жена на свету која је одликована Француским орденом "Ратни Крст са златном палмом" једним од најпрестижнијих Француских војних признања. Носилац је и медаље за храброст "Милош Обилић".
Француска је толико била задивљена њоме и њеним подвизима да су јој после рата понудили да се пресели у Француску да живи у националној вили у срцу Париза и да прима Француску националну пензију са статусом ратне хероине, али Милунка Савић је све те понуде одбила желећи да остане у Србији веровајући да је и даље потребна својој домовини.
Чувени Француски воз Оријент Експрес (L'Orient-Express) један од најславнијих возова у историји железница познат по својој изузетној тачности је закаснио један једини пут у своме реду вожње када га је Француски амбасадор у Београду задржао да би се у њему нашла Милунка Савић на путу за Париз где је се обележавала десетогодишњица Великог рата.
Након Великог рата, сели се у Београд где се запошљава као чистачица у Хипотекарној банци којег се као часна жена није стидела него је га савесно обављала далеко од светске славе и привилегија.
Као самохрана мајка, поред своје кћерке је усвојила још 3 кћерке и сама је подигла преко 30 деце која су била ратна сирочад. Своју пензију је стекла тешко радећи.
Између два светска рата су је поштовали широм Европе, на свечаностима је се појављивала у Шумадијској народној ношњи украшеној бројним одликовањима.
Током Другог светског рата, у свомe стану је скривала припаднике антифашистичких покрета обезбеђујући им храну и лекове.
Старост је провела у својој кући у Београду коју је сама изградила. Умрла је штрикајући након 3 мождана удара 1973. године у 81. години живота. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, али су њени посмртни остаци пренети у Алеју великана.
Највећи доказ њене величине је у томе да је увек остала иста особа не тражећи за себе никакве привилегије због своје пожртвованости за своју домовину.
Због тога што је Милунка Савић знала: Да је тешко дати живот за свој народ, али је још теже живети за своју домовину. Која је знала да херој није онај који убије највише непријатеља него онај који спасе највише живота. Због своје неизмерне храбрости, пожртвованости, доброте, хуманости, човечности, племенитости, скромности и несебичности за своју државу и за свој народ. - Она је једна од најизузетнијих жена и личности у историји света!🇷🇸
