Objavio/la @daki_ns021
Зашто смо ми Срби?
Питање наизглед једноставно, а кад се човек дуже задржи над њим, постане теже од многих других.
Јер није тешко рећи име народа.
Теже је рећи шта то име носи.
Можда смо Срби зато што су нам тако говорили дедови. Можда зато што смо прве речи слушали на језику којим су и они говорили. Можда зато што су нас кроз детињство пратили празници, гласови, песме и приче чији почетак више нико не уме тачно да одреди. Можда што имамо: Лазара, Милоша, Милутина, Николу,Новакa, Михаила пак Милеву,Милицу,Марију,Милунку.
А можда смо Срби и због нечег што се не види.
Због једног старог немира који човек понесе са собом, а не зна му име док не дође време да га препозна.
Тај немир код нас често називају инатом.
Инат.
Реч мала, а у њој као да је стало много векова.
Није то увек онај обични пркос који човека тера да учини нешто само зато што су му други рекли да не сме.
Наш инат је, бар у оном најдубљем смислу, нешто друго.
То је онај тренутак када човек, иако зна колико је слаб, не пристаје да поверује да је због тога без вредности.
То је кад нам кажу да је нешто завршено, а ми још једном погледамо према путу.
Не зато што не видимо зид.
Него зато што не пристајемо да зид буде последња ствар коју ћемо видети.
Зато је инат код нас понекад личио на заклетву.
Не на заклетву изговорену пред људима.
Више на ону тиху, коју човек изговори сам себи.
Да ће памтити.
Да ће чувати.
Да неће заборавити ко је.
Кроз векове су се мењале границе, државе, власти и имена оних који су пролазили овим просторима.
Мењале су се заставе изнад градова.
Мењали су се путеви.
Али су остајале куће.
Остајале су речи.
Остајала су имена предака.
Остајале су приче које су се преносиле са колена на колено, понекад гласно, а понекад само једним погледом старијег човека који више није имао снаге да објашњава.
И можда се народ најбоље и препознаје у ономе што одбија да заборави.
Зато се не треба питати само:
„Зашто смо Срби?“
Треба се питати:
„Шта смо спремни да сачувамо у себи да бисмо и сутра знали ко смо?“
Јер бити Србин није само презиме.
Није само место рођења.
Није само језик који говоримо.
Све су то трагови.
А човек је више од својих трагова.
Народ је више од својих победа.
И више од својих пораза.
Народ постаје оно што памти после једних и других.
Зато нам је инат понекад био потребан.
Да нас подсети да нисмо само оно што нам се догодило.
Али инат, ако треба да буде заклетва, не сме бити заклетва против другога.
Он мора бити заклетва за себе.
За језик.
За памћење.
За образ.
За кућу у којој смо одрасли.
За онога који је пре нас носио исто име.
И за онога који ће га носити после нас.
Можда је зато најдубљи српски инат онај који не виче.
Он не тражи да га сви чују.
Он само остане.
Као камен крај пута.
Као старо дрво пред кућом.
Као светло на прозору које неко упорно оставља упаљено и онда када су улице већ празне.
И докле год то светло гори, неко негде зна:
овде смо.
Не зато што смо јачи од свих.
Не зато што смо бољи од других.
Него зато што знамо да смо били, да јесмо и да желимо да останемо оно што јесмо — без потребе да због тога неком другом одузмемо право да буде оно што јесте.
Можда је то и најтежа заклетва.
Не победити другога.
Него не изгубити себе.
И зато, кад нас једнога дана неко упита:
„Зашто сте Срби?“
можда нећемо имати један одговор.
Погледаћемо око себе.
На куће.
На лица.
На старе путеве.
На језик којим говоримо.
На имена која памтимо.
И можда ћемо тек тада разумети да одговор није у једној речи.
Одговор је у свему ономе што смо, упркос времену, успели да понесемо даље.
А инат?
Инат је можда само тихи глас који нас, кад све друго утихне, подсети:
Не заборави ко си. Далибор
