Клупа

У граду који је давно заборавио како изгледа тишина, стајала је једна клупа. Ни по чему посебна. Није памтила велике говоре, нити важне људе. На њој су годинама седели пролазници, уморни радници, заљубљени парови и они које нико није чекао код куће. А онда су на њу поставили две фигуре. Зеца и пса. Људска тела, а животињске главе. Од бронзе. Хладне. Непомичне. И од тога дана људи су почели да застају. Не зато што су разумели. Него зато што су били збуњени. Неки су се смејали. Неки су одмахивали главом. Неки говорили да је то увреда за човека. Али скулптуре су ћутале. Као што увек ћути оно што говори истину. Ноћу, када би се град уморио од сопствене буке и када би улична светла разливала жуто злато по камену, клупа је изгледала као огледало заборављеног света. Јер што су људи дуже гледали фигуре, све су мање видели животиње. А све више себе. Гледали су своје страхове у зечјим ушима. Своја бежања од истине. Своје ћутање онда када је требало говорити. Своје повлачење онда када је требало остати. А у псу су препознавали све што су изгубили. Оданост. Стрпљење. Способност да некоме буду верни и онда када корист не постоји. Полако је постајало јасно да скулптура није поставила животиње међу људе. Него је открила колико је људи остало без онога што их чини људима. Јер човек је створио машине које мисле брже од њега. Изградио је градове веће од снова својих предака. Премостио мора и додирнуо небо. Али је све теже умео да саслуша туђу бол. Све ређе је примећивао усамљеност у очима ближњих. Све чешће је пролазио поред човека као поред ствари. И тако је свет постао чудно место. Пуно људи. А мало човечности. Једне кишне вечери, капи су се сливале низ бронзана лица зеца и пса. Издалека је изгледало као да плачу. А можда је плакао неко други. Можда онај део човека који полако нестаје сваки пут када одабере равнодушност уместо доброте. Себичност уместо разумевања. Понос уместо љубави. Клупа је остала на свом месту. И данас стоји. Не да би исмевала људе. Него да би их подсетила.

Животиње никада нису издале закон по којем су створене. Само човек понекад напусти доброту, одрекне се милости и окрене леђа сопственој души. Зато свет не постаје страшан онда када се појаве звери, већ онда када људи забораве да буду људи.

Највећа трагедија је када животиња остане верна својој природи, а човек изневери своју.

Клупа је остала на свом месту, под кишама и сунцима, под годинама које су пролазиле као сенке.Људи су и даље застајали пред њом тражећи значење у псу и зецу.А оно је све време стајало пред њиховим очима.Скулптура није постављала питање зашто животиње имају људска тела.Питала је нешто много страшније:Колико је људи остало у људима.?

И од тог тренутка више није важно ко седи на клупи. Важно је ко устаје са ње

Далибор