Oni Koji Su Se Navikli

U varoši, između dve reke i nekoliko brda, živeli su ljudi kojima ništa nije nedostajalo osim onoga najvažnijeg. S vremenom su izgubili naviku da se usprave. Ne zato što su bili slabi. Ne zato što nisu znali. Nego zato što su se navikli. Navikli su da drugi odlučuju umesto njih. Navikli su da ćute kada vide nepravdu. Navikli su da okreću glavu kada istina zaboli. A čovek se, čudna je to muka, na sve navikne. I na hladnu kuću. I na prazan sto. I na život bez dostojanstva. U toj varoši živeo je i jedan starac. Nije imao nikakvu vlast, nikakvo bogatstvo ni ugled. Stanovao je u trošnoj kući na kraju puta gde su vetrovi najduže ostajali. Njega su svi smatrali čudakom. Jer je govorio ono što drugi nisu smeli. Jednog dana, sedeo je na klupi ispred kuće dok je jesen polako skidala lišće sa grana. Prišao mu je mladić. Bio je ljut. "Kada će nam biti bolje?" upita. Starac ga pogleda dugo, kao da kroz njega posmatra mnoge godine. "Kada odu oni koji vladaju", odgovori mladić sam sebi. Starac se blago nasmeši. "Nije sigurno." "Kako nije? Pa oni su krivi za sve." Starac podiže pogled ka drvetu iznad njih. Na jednoj grani visio je suv list koji je vetar uporno pokušavao da otrgne. "Vidiš li ovaj list?" "Vidim." "A vidiš li granu?" "Vidim." "A stablo?" "Vidim i njega." Starac tada reče: "Svi gledaju list. Niko ne gleda koren." Mladić ga zbunjeno pogleda. Starac nastavi: "Ljudi celog života krive one koji su na vrhu. Kao da se vlast rađa sama od sebe. A ne rađa se. Nju rađaju oni dole. Njen prvi kamen nije sila. Njen prvi kamen je tuđa ravnodušnost." Vetar tada konačno otkide list. Polete niz put. I nestade. "Koliko je ljudi kroz ovu varoš došlo i prošlo?" upita starac. "Mnogo." "Koliko se vladara promenilo?" "Takođe mnogo." Starac klimnu glavom. "A zašto je narodu ostalo isto?" Mladić ne odgovori. Prvi put nije imao odgovor. Starac ustade teško, oslanjajući se na štap. "Zato što su čekali da se promeni lice gospodara, a nikada nisu pokušali da promene lice u ogledalu." Te reči padoše među njih teže od kamena. Jer istina je ponekad bolnija od svake laži. Te noći mladić nije spavao. Po prvi put nije razmišljao o onima gore. Razmišljao je o onima dole. O ljudima koji su ćutali kad je trebalo govoriti. Koji su spuštali glavu kad je trebalo stajati uspravno. Koji su se nadali spasu od drugih, a nikada od sebe. I tada je razumeo ono što većina nikada ne razume. Da najveći lanci nisu oni na rukama. Najveći lanci su oni u glavi. Godinu dana kasnije starac je umro. Na njegovom stolu pronašli su jedan jedini papir. Na njemu nije bilo ni oporuke ni želje. Samo jedna rečenica: "Ne plašim se ljudi koji vladaju. Njih je uvek bilo i biće. Plašim se dana kada narod zavoli svoju pokornost više nego svoju slobodu." Mnogi su tada zaplakali. Ne zbog starca. Nego zbog sebe. Jer su u toj jednoj rečenici videli sve godine svojih ćutanja, svojih izgovora i svojih čekanja da neko drugi uradi ono što su sami morali učiniti. I tek tada su shvatili: Nije problem u ljudima koji vladaju. Oni su samo ogledalo vremena. Pravi problem počinje onda kada se ljudima tako vlada zato što su pristali da se odreknu svog glasa, svoje odgovornosti i svog dostojanstva. Jer nijedna vlast nije toliko jaka koliko je jak narod koji je zaboravio ko je. A nijedan narod nije toliko slab koliko onaj koji se setio svoje snage.

I na kraju, seti se: svaka istinska promena započinje u srcu onoga koji je priželjkuje. Zato prvo kreni od sebe

Dalibor