МИХАИЛ МИЛОРАДОВИЋ - Најважнији СРБИН у Руској армији!

Михаил Андрејевић Милорадовић (Михаил Андреевич Милорадович) је рођен 12. октобра 1771. године у Санкт Петербургу у Српској аристократској породици Милорадовић из Херцеговине чија је задужбина Српски Манастир Житомислић код Мостара.

Још као дете је уписан у гардисте и убрзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине је изучавао најпре у Немачкој, а потом у Француској. На студијама у Кенигсбергу један од професора му је био чувени филозоф Имануел Кант.

Приступио је Руској армији када му је било само 16 година и у војничкој каријери је веома брзо напредовао, муњевито је стицао чин по чин, а било му је само 38 година када је стекао чин пешадијског генерала.

Више пута је се истакао у рату против Турске и Пољске под командом генералисимуса Руске армије Александра Суворова. Михаил Милорадовић је био омиљени ученик Суворова који је веома брзо запазио његов војнички таленат због његове изузетне храбрости.

Више пута је се истакао у рату у Италији и Швајцарској - 1799, године.

Истакао је се у бици код Аустерлица 1805, године под командом Руског генерал-фелдмаршала Михаила Кутузова.

Много пута је се истицао и у Руско - Турском рату 1806 - 1812, године.

1806. године је награђен мачем који је био украшен дијамантима и на којем је писало „За храброст и спашавање Букурешта”. Поново је потукао Турке у бици код Обилештија у Румунији 1807, године.

После победе над Турцима 1809, године код тврђаве Ресават у Бугарској унапређен је у чин генерал-пуковника.

1810. године, када му је било само 39 година, Руски цар Александар I. му додељује титулу грофа и први стиче право да на еполетама носи царев монограм.

Током Наполеонове инвазије Русије 1812. године, Михаил Милорадовић је био један од најуспешнијих и најистакнутијих војних команданата. Након Бородинске битке (Битка за Москву) 1812, године Михаил Милорадовић је постао најважнији човек у Руској армији поред Михаила Кутузова.

Током повлачења Наполеонове војске, његов корпус је био најактивнији у прогањању Француских војника при повлачењу из Русије.

Командовао је и Руско - Пруским корпусом у бици код Лајпцига. Командовао је и савезничким контингентом у Холандији.

Важио је за изузетно племенитог и доброг човека, храброг и одважног команданта, часног официра…

Био је миљеник у Руској армији јер се никада није одвајао од својих војника, бринуо је о рањеницима, увек је први напред предводио јурише бодрећи и подизајући морал војника, гладовао је током рата заједно са војницима никада не тражећи привилегије због свог чина, никада није оставио свога саборца на бојном пољу…

Михаил Милорадовић је био познат по томе што је усред најжешћих битака док су око њега летели меци и гранате, увек јахао мирно на своме коњу напред први испред војске предводећи и бодрећи своје војнике као прави лидер.

Поштовали су га и дивили су му се не само његови надређени и подређени у Руској армији него и обичан народ, па чак и непријатељи.

Због својих војничких вештина и брзине на бојном пољу, фелдмаршал Михаил Кутузов га је прозвао "КРИЛАТИ ГЕНЕРАЛ".

Због изузетне храбрости, смелости и одважности на бојном пољу, Руси су га прозвали "СРПСКИ МИРА" - по Жоакиму Мири (Joachim Murat).

Французи су га прозвали "РУСКИ БАЈАРД" што значи "ВИТЕЗ БЕЗ МАНЕ И СТРАХА", по Француском војсковођи и хероју Пјеру Тераилу (Pierre Terrail de Bayard).

Био је рођени ратник који је учествовао у више од 50 победоносних битака, а непријатељско оружје га никада није ни огребало. Носилац је многих Руских и Европских одликовања и важи за најодликованијег активног официра Руске армије.

1818 - 1825, године је био генерал-губернатор Санкт Петербурга као и командант гардијског корпуса. Као губернатор је се истакао као велики реформатор и заштитник града омиљен међу народом.

Гроф Михаил Милорадовић је постао почасни члан Руске академије наука 1823, године.

Током катастрофалних поплава 1824, године је поново исказао лични хероизам који је опевао чувени песник Александар Пушкин у својој песми "Бронзани коњаник".

Михаил Милорадовић је се одувек поносио и истицао је своје Српско порекло и остао је пример преданог државника и служења Русији.

Приликом устанка Декабриста (Руско племство опозиционог покрета) дошао је сам пред побуњенике на Сенатски трг желећи да угуши побуну мирним путем. Пошто је био веома угледан и поштован у целој Русији, успео је да договори прекид побуне, али га је несрећним случајем упуцао мучки у леђа један од радикалних побуњеника Петар Каховски.

Његова смрт је постала симбол како чак и најцењеније личности могу постати жртве историјских промена.

У Санкт Петербургу је му подигнут споменик, а у Руском државном музеју "Ермитаж" налази се његов портрет који заузима посебно место.

У његову част је Валериј Халилов 1992, године компоновао "Марш генерала Милорадовича", једно корално острво у Тихом океану у архипелагу Туамоту је названо по њему.

Сахрањен је у музеју Благовештенске Цркве у оквиру Лавре Александра Невског у Санкт Петербургу поред легендарног Суворова.