Čovek između dva mraka

Čovek se rodi bučno. Dođe na svet vičući, kao da već tada negoduje što je istrgnut iz nekog tihog, toplog beskraja i bačen među ljude, dane i rastanke. Posle se utiša. Godinama ga uče kako da hoda, kako da govori, kako da se ponaša među svetom. A niko ga ne nauči onome što će mu najviše trebati: kako da se nosi sa prolaznošću. Tako je i on rastao. Najpre je verovao da je život dug. Da vremena ima na pretek. Da su roditelji večni. Prijatelji zauvek. Ljubavi neuništive. A dani beskrajni kao letnje popodne u detinjstvu. Išao je kroz godine ne osvrćući se. Trčao za poslovima, planovima, željama. Jurio nešto što je uvek bilo malo dalje od njega. Kad stigne do jedne obale, ugleda drugu. Kad ostvari jedan san, rodi se sledeći. A život je, za to vreme, prolazio pored njega u sitnim stvarima. U majčinoj kafi koja se hladi dok ga čeka. U prijateljevom pozivu na koji će odgovoriti kasnije. U pogledu žene koja bi volela da ga još malo zadrži kraj sebe. U rečenicama koje su ostale neizgovorene. Govorio je sebi: „Ima vremena.“ To je bila najveća laž koju je ikada čuo. I najveća koju je sam sebi ponavljao. Tek mnogo kasnije počeo je da shvata. Odlazili su ljudi. Najpre oni za koje je mislio da će uvek biti tu. Neki su odlazili daleko. Neki zauvek. I svaki put kada bi ispratio nekoga, imao je osećaj kao da život otkida po komad njega i odnosi ga nekud gde pogled više ne dopire. Tada je prvi put razumeo da se čovek ne sastoji od kostiju i mesa. Čovek se sastoji od ljudi koje voli. I svaki odlazak ostavlja prazno mesto u njemu. Godinama je pokušavao da sačuva srce od novih rana. Pazio kome veruje. Pazio kome se otvara. Pazio koliko daje. Ali što ga je više čuvao, sve je manje živelo. Video je tada jednu staru trešnju u selu svog detinjstva. Bila je napola osušena. Kora ispucala. Grane polomljene od mnogih zima. Ali je svakog proleća opet cvetala. I izgledala je lepše od mladih stabala koja nikada nisu upoznala oluju. Pred njom je dugo stajao. I kao da mu je šapatom rekla ono što ljudi retko razumeju: "Nije vrednost života u tome da ostaneš neoštećen." Tog dana nešto se u njemu promenilo. Prestao je da štedi zagrljaje. Prestao je da odlaže reči. Počeo je da govori ljudima da ih voli dok još mogu da ga čuju. Da grli roditelje dok još mogu da uzvrate zagrljaj. Da se raduje sitnicama kao dete koje ne zna da vreme postoji. Jer vreme i jeste najčudniji lopov. Ništa ne ukrade odjednom. Uzima polako. Po jedan dan. Po jedan osmeh. Po jedno leto. Po jednog čoveka. I tek kada se okreneš iza sebe, vidiš koliko je toga odneo. A onda je, jednog predvečerja, sedeći sam na klupi dok je sunce tonulo iza brda, konačno razumeo ono zbog čega ljudi dolaze na svet. Ne da bi bili sigurni. Ne da bi bili bogati. Ne da bi iza sebe ostavili kuće, račune i imena uklesana u kamen. Nego da bi voleli. Jer jedino ljubav ne prolazi kroz život kao gost. Ona ostaje. U deci. U sećanjima. U rečima. U nečijem srcu. U nečijoj suzi. U nečijem osmehu. I kada je mnogo godina kasnije došao trenutak da i on pođe putem kojim svi odlaze, nije ga bilo strah. Nije žalio za novcem koji nije zaradio. Za kućama koje nije sagradio. Za stvarima koje nije imao. Žalio bi samo da je manje voleo. Ali nije. Dao je srce svetu, ranjeno i puno ožiljaka. I upravo zato bilo je vredno. Jer na kraju čovek ne gubi život onda kada umre. Čovek ga izgubi mnogo ranije, onoga dana kada zbog straha od bola prestane da voli. Zato ne ostavljaj zagrljaj za sutra. Ne čuvaj reči za neko bolje vreme. Ne zaključavaj srce da ga neko ne bi slomio. Jer kada se jednog dana sve sabere i oduzme, neće se računati koliko si godina živeo. Računaće se koliko je života bilo u tvojim godinama. A najveća tragedija nije umreti. Najveća tragedija je dočekati kraj sa netaknutim srcem, jer to znači da ga nikada nisi dao onima zbog kojih je kucalo.

Dalibor