Пољубац на челу

Старина Милутин је седео испред своје куће док се вече полако спуштало низ брдо. Ветар је љуљао гране старе крушке, а у његовом погледу огледале су се године проживљене у љубави, раду и тишини. Поред њега је седео његов унук Лука, дечак радозналих очију, који је тек почињао да открива свет. „Дедо“, упита га изненада, „зашто мама увек пољуби баку у чело када одлази? А и ти баку љубиш у чело.“ Милутин се благо насмеши. Погледа ка прозору иза којег је његова жена спремала вечеру, онако како је то чинила више од четрдесет година. „Ех, дете моје“, рече тихо, „не љуби се свако исто.“ Лука га погледа збуњено. „Постоје пољупци који трају тренутак, а постоје они који трају читав живот. Пољубац у чело није обичан пољубац. Он није рођен из пролазне страсти, већ из поштовања.“ Застао је на тренутак, као да из најдубљег дела душе вади давно чувану мудрост. „Када мушкарац пољуби жену у чело, он јој каже: 'Ти си мој мир.' Када жена пољуби мужа у чело, она му каже: 'Ти си моја сигурност.' Када родитељ пољуби дете у чело, благосиља га својом љубављу. Када дете пољуби оца или мајку у чело, захваљује им за све што никада неће моћи речима да изговори.“ Лука је пажљиво слушао. „А зашто баш у чело?“ Старина подиже поглед ка небу које је већ добијало боју првих звезда. „Зато што је чело место где човек носи своје мисли, своје бриге и своје снове. Кад некога пољубиш у чело, као да му кажеш: 'Нека ти мисли буду мирне. Нека ти душа буде спокојна. Ја сам уз тебе.'“ У том тренутку из куће изађе бака Милица. У рукама је носила стару плетену мараму. Милутин устаде, приђе јој лаганим кораком и нежно је пољуби у чело. На њеном лицу појави се осмех који нису могле избројати ни године ни боре. Лука је гледао тај призор и осетио нешто што није умео да објасни. Нешто веће од речи. Те вечери, пре него што је заспао, пришао је своме оцу. Без иједне речи загрлио га је и пољубио у чело. Отац се изненадио, али су му очи засјале. Тек тада је Лука разумео оно што му је деда говорио. Јер не припадају човеку срцем они које најгласније волимо, нити они којима најчешће говоримо да их волимо. Срцем нам припадају они према којима осећамо толико поштовање да их чувамо као светињу. Пољубац у чело није знак да је неко наш. Он је знак да смо ми његови. И зато се у чело не љубе случајни људи. У чело се љубе душе које су се препознале, срца која су се заволела без интереса и људи које не желимо да поседујемо, већ да их поштујемо. Јер права љубав не говори: „Ти припадаш мени.“ Права љубав шапуће: „Чувам те у свом срцу као нешто свето.

Далибор